OTIMANJE SRPSKIH SVETINJA NA KOSOVU: Pređen put od uništenja do prisvajanja

alt="Ostaci porušene crkve u Petriču"

Foto: Mirjana Božić Stojanović


Nakon pogroma shvatilo se da trenutno ne može biti „konačnog rešenja” za nestajanje srpskog nasleđa. – Za manje od petnaest godina pređen je put od uništenja do prisvajanja.

„Dolaze ovih dana stranci, Albanci, Srbi. Idu gore kod crkve slikaju one naše ostatke… Gledaju oni, zapisuju nešto – gledamo i mi, a znamo sve: i čija je Crkva Svetog Jovana i čija je tabla koju su postavili, na kojoj na albanskom i engleskom piše ’naša crkva’”, govori Aleksandar Stević, profesor istorije u školi „Španska legija”, u selu Suvo Grlo. Kako je tabla stigla na čuku koja se zove Đutek, šta su to uradili španski legionari da zasluže ime u ovom getu? Da li se sve pretvorilo u znak i poruku? Šta je ovaj poslednji „Kisha Jone / Our church” i kome je upućen?

Zbog njega su u ovo potpuno izolovano selo i ostatke crkve, u opštini Srbica u Drenici, stigli različiti ljudi. Dolaze usred pandemije virusa korona. Neko je na ostacima srpske crkve postavio tablu kojom je jasno označio da se ne radi o srpskoj nego o albanskoj crkvi.

„Ovo je nešto novo, nisu to ranije radili”, kaže istoričar Stević. A put kroz istoriju Suvog Grla počinje pominjanjem ovog mesta u poveljama koje je kralj Milutin u 13. i 14. veku izdavao manastirima Svetog Nikole kod Priboja i manastiru Banjska kod Zvečana. Idući za tim i ostalim znakovima, Milan Ivanović je u ovom selu izbrojao devet crkvišta i ostatke grada ili utvrđenja iznad njega. U vremenima turske vlasti i naseljavanja Albanaca crkve su zapustele i urušile se, a on svedoči da su se i poslednjih decenija prošlog veka nalazile u albanskim dvorištima i zidovima. Neke nisu dirali, pazili su da se ne ogreše, posebno da ne poseku drvo zapis.

Danas je situacija potpuno drugačija. Nepoznati ljudi obeležavaju teritoriju i temelje hrama znakovima koji se koriste ispred katoličkih hramova u Albaniji i na Kosovu, iako tu, oko tih ostataka svetinja, živi srpsko stanovništvo. Njihovo predanje kaže da se selo zvalo Srma Grlo (Srebrno Grlo), a da je kasnije prozvano Suvo Grlo, da su se crkve same selile i preletale sa jednog mesta na drugo, krile se i tražile zaštitu. To je isti put zavisnih seljaka Srba koji su bili u vlasništvu turskih gospodara. Tako Stojan Novaković beleži kako su se ta sela (čifluci) krajem 19. veka često „pomerala” prema željama njihovih vlasnika.

Uporna, prirodna i žilava vera, oslonjenost na svetinje i iskustvo trpljenja spasili su tri sela ovog kraja i u fatalnim događajima 1999. Sve oko sela Suvo Grlo, Banje i Crkolez je faktički zbrisano, crkve porušene, srpsko stanovništvo proterano, imovina spaljena i uzurpirana. Srpske institucije iz Srbice prelaze u Suvo Grlo i Banje, a život se pretvara u zatvor iz kog se izlazi kamionima francuskog Kfora. Na tvrdim metalnim klupama, pod ciradom kamiona, odavde do Kosovske Mitrovice, putuju starci, deca, bolesnici, trudnice, profesori… To putovanje je simbol svedenog života koji je poslednjim snagama odlučio da sačuva svoja sela, starinske kuće, autentičan govor i svetinje. Tomaševići, usred tog haosa, „osnivaju” malu radio-stanicu – zove se Tri srca. Činovnica OEBS-a Ž. M. je sumnjičava, jer ovo ime podseća na srpski znak tri prsta, a radi se, zapravo, o tri preostala sela. Puštaju radio-signal i samo ga oni čuju, da imaju pesmu i glas o sebi. Svaki dolazak sa strane ovde je istovremeno radost koja vodi do sloma emocija. Kada su poznati košarkaši Vlade Divac i Dragan Tarlać 2008. doneli poklone za decu, jedna devojčica je izjavila da se toliko raduje, a onda je počela da plače gorko i nezaustavljivo. Ona je 2008. bila jedan „Utisak nedelje”.

Šta još neko može da uzme ovim ljudima, i otkud potreba se u zabiti Suvog Grla prisvaja kamenje na kojem meštani pale sveće i stavljaju vodicu da prekonači za praznik Bogojavljenje?

Novi proces pretvaranja srpskog kulturnog nasleđa u kosovsko, „naše” i zajedničko blago, otpočeo je aktivno da se sprovodi nakon pogroma 17. marta 2004. godine. Precizno vođena, dobro organizovana i od institucija ohrabrena masa, zadala je strašan udarac Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nasleđu i narodu. Sve ankete rađene među Albancima do pogroma govore da apsolutna većina crkve i manastire smatra srpskim nasleđem i vlasništvom. Nakon pogroma shvatilo se da trenutno ne može biti „konačnog rešenja” za nestajanje srpskog nasleđa, pa su preduzete različite aktivnosti na terenu kako bi se promenila svest albanskog stanovništva i kako bi ono usvojio novi narativ o albanskim crkvama i kosovskom kulturnom nasleđu. Projekti, medijski sadržaji, tribine, univerzitetski profesori i lokalni paraistoričari, žrtve sukoba, školski sistem, predstavnici Katoličke crkve, ekstremni imami, stvaraju novu svest o otetom blagu Albanaca u rasponu od Visokih Dečana do ostataka ove male Crkve Svetog Jovana u Suvom Grlu. Posle manje od petnaest godina kampanje apsolutna većina Albanaca veruje u ove izmišljotine. Nova realnost na terenu svoje teorijsko uporište nalazi u „građanskom konceptu” o kosovskom kulturnom nasleđu i baštini koju bi trebalo da preuzme kosovska administracija sa svojim službama. Činjenica je da na Kosovu postoji srpsko, osmansko (tursko) i albansko kulturno nasleđe i da kosovska administracija po modelu otimanja svetinja od strane Mila Đukanovića, pokušava da uobliči „državno” nasleđe i vlasništvo. Srbi se doživljavaju kao jedan davno nestali narod i pred njih se postavljaju sve moguće prepreke da ne odlaze u svoje hramove u Đakovici, Petriču, Studenici Hvostanskoj… Tabla sa natpisom „naša crkva” iznad sela Suvo Grlo je poruka te nove promenjene svesti i poništavanje jednog naroda. Iz zajedničke škole u Suvom Grlu proterana su srpska deca i nastavnici. Sagradio ju je 1926. učitelj Tadiša Rakočević sa seljacima i bila je prva osnovna škola u Srezu dreničkom, dobili su Orden Svetog Save. Iz institucije su 1999. pomereni njegovi naslednici, i preseljeni – malo dalje – u školu koja se zove „Španska legija”, izgrađenu od strane legionara sa Pirinejskog poluostrva. Škola se po „oslobođenju” od Srba nazvala „Šota Galica” po ratnici, ženi Azema Bejte, odmetnika i kačačkog vođe. Međutim, to novo ime nije bilo dovoljno za život, škola je ostala bez albanskih đaka. Poslednji su se odselili ove godine, većina je pobegla na Zapad.

Da li ta praznina rađa nove frustracije?

Srpska kultura, duhovnost i država nalaze se pred novom i širokom akcijom koja će podrivati najsigurniji oslonac Srba na Kosovu i Metohiji. „Jedino možemo da se nadamo da će se čuti neki zvanični glas razuma, da to nije put pomirenja, ali koliko mogu da vidim, i oni koji bi mogli nešto da kažu, ćute”, kaže iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić.

„Teorijska” priprema već nekoliko godina po dubini teritorije daje opasne rezultate: isposnice, stara i nova groblja, kule, pećinske crkvice, crkvišta u albanskim selima postaju predmet objava na društvenim mrežama, portalima i medijima. Svako je dobio mogućnost da pokaže albansko blago koje su Srbi oteli. Ta mogućnost je otvoreni poziv pojedincu da uzme stvar u svoje ruke. Nedavno je jedan mladi čovek, poštujući taj nacionalni poriv, ušao u manastir Gračanicu i na južnim vratima, u video-obraćanju, optužio Srbe da su crkvu oteli Albancima.

Za manje od petnaest godina pređen je put od uništenja do prisvajanja. Život ovde vekovima ima svoje unutrašnje modele, puteve i simbole. Oni su prešli granicu geta, zato je „ostatak svetinje” poslednje mesto koje se sme uzeti, preimenovati i oskrnaviti.

Juče je neko sa crkvišta uklonio znak „Kisha Jone / Our church”. Onda su se okupili Albanci i negodovali i lažni znak je postao simbol, čak i žrtva.

Na kraju dana je profesor Aleksandar Stević kod ostataka svetinje zapalio sveću, može li to biti simbol obnove i normalnosti?

Izvor: Srpska.pravoslavie.ru


nacionalonline.rs