Herojska epopeja srpske vojske na Kosovu i Metohiji ne sme da se zaboravi

Fotografija: Tepih bombe Šeh mehala, (1999. godina)

PRETKE NISMO OBRUKALI UZ JASNU PORUKU POKOLENJIMA

Obeležavanje godišnjice zločinačke NATO agresije na SR Jugoslaviju, odnosno, najvećim delom na Srbiju, palo je u zapećak ove godine zbog pandemije korona virusa, sličnog zla kao što su NATO snage bile i jesu prema srpskom narodu.

Međutim, bitke koje su na Kosmetu vođene od početka agresije 24.marta 1999. godine pa do 10 .juna, pre svega one na Košarama i Paštriku i dalje ostaju u sećanju i rangu čuvenih herojskih epopoja i istorijskih pobeda srpske vojske poput onih u Kolubarskoj bici, boju na Kajmakčalanu ili probijanju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.

Skoro dve decenije srpsko društvo je bilo uskraćeno za istinu o krucijalnim dešavanjima na Kosovu i Metohiji tokom 1998. i 1999 godine, a posebno o događajima tokom pokušaja kopnenog upada na teritoriju naše države sa prostora Albanije. To se promenilo pre nekoliko godina, a posebno prošle godine.

Skoro dvadeset godina Srbija se plašila i stidela da govorimo o junaštvu naše vojske tokom NATO agresije . Odluka Ministarstva odbrane lane, da se posle 20 godina skine cenzura i javnosti prikaže istina o događajima na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine, veoma je značajna, kako za sadašnje generacije, tako i za buduća pokolenja.

Pogledasmo promociju Igrano-dokumentarnog filma „Ratne priče sa Košara“ i promociju edicije „Ratnik“, kao i izložba „Odbrana 78“ zaslužuju sve pohvale i trebalo bi da su ih pogledali svi kojima je Srbija na srcu – rekao nam je Stojan Konjikovac, brigadni general u penziji i jedan od starešina legendarne 549. motorizovane brigade iz Prizrena , odlikovane ordenom Nrodnog heroja za doprinos u odbrani otadžbine u vreme zločinačke NATO agresije na našu zemlju.


General Konjikovac veruje da je to bio samo početak iznošenja istine, iskustava, viđenja i podataka javnosti iz novije istorije Srbije od strane učesnika ovih događaja, kao i početak angažovanja stručne javnosti na ovom pitanju.

Svedočenja pretočena u Igrano-dokumentarne filmove, knjige, trodimenzionalnu multimedijalnu izložbu i Komemorativnu akademiju čuvaju od zaborava događaje na Kosovu i Metohiji i prezentuju doprinos naše vojske u Odbrambeno -otadžbinskom ratu na prostoru Kosova i Metohije 1999. godine.

– U svetu poneko još i prizna da su ratovi protiv Iraka, Libije i Sirije bili nesrećni, da su doneli više štete nego koristi.

Naše bombardovanje niko ni ne pominje, niti se izvinjava. Naneli su nam mnogo zla, a pri tom kažu da su nam želeli dobro.

Tukli su nas u našu korist, da nam uteraju pamet u glavu i izvedu nas na pravi put. Mi koji smo život proveli ponoseći se svojom zemljom, kao hrišćani trebamo praštati, ali ne bi trebali predati zaboravu: 78 dana bombardovanja, 956 ubijenih sunarodnika, preko pet hiljada ranjenika, porušene mostove i javne građevine, privrednu štetu koju svetski stručnjaci procenjuju na trideset milijardi evra, otetu kolevku državnosti i kulture, te čitava prostranstva zatrovana osiromašenim uranijumom, dovoljno jakim da udesetostruči broj kancerogenih oboljenja –ističe general Konjikovac.

On opominje i da bez poštovanja prošlosti, bez osećanja čvrste povezanosti sa njom, nema napredovanja prema budućnosti, ni obnove nacionalnog samopoštovanja.

Otuda živa nastojanja onih koji su nas bombardovali da se prošlost zamrači i zaboravi. Onaj ko ne zna otkuda dolazi, ne zna ni kuda ide. Stalno podsećanje na istorijske fakte, najbolji je način za razvijanje istorijske svesti naroda, jer je poznato da je ona podložna tendencioznim promenama, zarad ostvarivanja nekih drugih interesa.

Zaborav je neprijatelj svake nacije, a brisanje i retuširanje istorije neminovno vode u gubitak identiteta i uništenje jedinstva naroda. Jedino slobodan čovek može da doprinese napretku svoga naroda, jer iz njegove slobode proističe sloboda čitavog naroda.

Veličina naroda ogleda se i po odnosu prema precima. Pripadnici herojske 549. i 125. mtbr poslali su jasnu poruku pokoljenjima, u budućnost se ide stazama herojskim kojima su išle i naše brigade tokom Odbrambeno – otadžbinskog rata 1999. godine – naglašava jedan od istinski heroja tog rata, Stojan Konjikovac.

Inače, jedna od najznačijnijih bitaka u zločinačkoj NATO agesiji na našu zemlju bila je Bitka za Paštrik ili kako su je planeri te vojne alijanse nazvali „ Operacija Strela“, koja je na jugoslovensko –albanskoj granici počela 26. maja i trajala je sve do završetka rata i potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

-Ako je bitka za Košare sinonim za Vijetnam u malom, onda je bitka na Paštriku sinonim za Vijetnam u velikom – reči su generala Vladimira Lazarevića, tadašnjeg komandata Prištinskog korpusa , koje najbolje govore o značaju Bitke za Paštrik,
Komandant 549 motorizovane brigade pukovnik Božidar Delić, odmah po saznanju o napadu, formirao je Istureno komandno mesto brigade.

-Istureno komandno mesto je formirano u reonu Šeh mahale radi preuzimanja komande nad svim snagama na Paštriku. Cilj operacije bio je da se razbiju naše snage na granici i uspostavi koridor duž reke Beli Drim, najviše za dva dana uđe u grad Prizren, produži napad ka Suvoj Reci i dalje ka Prištini. Kada je napad počeo nijedan dan nije bio bez borbi i dejstava neprijateljske avijacije i artiljerije.

Najteži dan bio je 31. maj kada su upotrebili sve snage da ostvare svoj cilj, ali su naši vojnici istrajali i ostali na svojim položajima. Dejstva su bila masovna, bliska i velikog inteziteta. Neprijatelj je u popodnevnim satima vršio i intezivno bombardovanje , ali pomeranja položaja jedinica nije bilo – objasino nam je general Stojan Konjikovac, inače, komandant Isturenog komandnog mesta na Paštriku,

General Konjikovac ističe da pripadnici 549. motorizovane brigade nisu obrukali pretke i da potomci mogu biti ponosni na njih. Brojni su bili primeri herojstva, požrtvovanosti i ličnih primera tokom borbenih dejstava i odbrane državne granice i otadžbine Srbije do poslednje kapi krvi.

-Tog 31. maja negde oko 13 časova lomilo se da li će neprijatelj uspeti da probije položaje. Pravilno smo procenili odakle prodiru glavne snage neprijatelja, upotrebili smo dva pražnjenja baterije i višecevne bacače raketa i poklopili neprijatelja. Stanje na borbenoj liniji se stabilizovalo i počela je njihova opšta bežanija .

Narednih dana su kamionima izvlačili svoje ranjene i mrtve. Svi ostali dani do 14.juna nisu imali takav borbeni intezitet, kao što je to bilo poslednjeg majskog dana – objašnjava general Stojan Konjikovac.
U popodnevnim satima NATO avijacija je krenula sa žestokim napadima tepih bombama na istureno komandno mesto na Paštriku.

Gađali su svaku kuću u Šeh mahali. Zaštitu je nas 36 starešina i vojnika potražilo u podrumu jedne dvospratne kuće u tom selu, a napolju je u zaklonima ostalo svega nekoliko vojnika iz obezbeđenja. Nekoliko sati je trajalo bombardovanje Šeh mahale, a u jednom trenutku pogođena je i zgrada u kojoj smo se nalazili.

Od nas 36 , svi koji su se nalazili u delu zgrade koja je pogođena su poginuli , njih osam, među kojima i potpukovnik Boško Lemić, načelnik PVO – opisuje general Konjikovac jedan od najtežih ratnih događaja u kojima je bio akter.
On dalje kaže da je u operaciji „Strela“ brigada imala 26 poginulih i 126 ranjenih, a neprijatelj daleko više., a da je tokom 1998. i 1999. u zoni odbrane brigade ukupno poginulo 87 boraca, a 300 je ranjeno.

U ovoj bici prvi put su uvedeni i strategijski bombarderi, koji pre toga ni na jednom mestu nisu upotrebljeni. Bombarderi B-2 i B-52 su dejstvovali 24 puta, ali su , na sreću i zahvaljujući pravilnim odlukama o posedanju i premeštanju položaja, samo tri puta uspeli da nas „ poklope“. I pored svih žrtava , uspešno smo držali linije odbrane, sve do potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu, 9. juna 1999. godine, a posle smo bili i prva brigada koja je odlikovana ordenom Narodnog heroja. U ratu je 549. motorizovana brigada sa ojačanjima brojala oko 14.000 boraca. Nalazila se u prvom ešelonu Prištinskog korpusa, te je imala ulogu glavnih snaga odbrane Kosova i Metohije iz pravca Albanije – zaključuje naš sagovornik.

Kako je ranije objasnio general Delić, glavni napad na Paštriku je otpočeo na Gorožupskom pravcu, a terorističke snage su se kretale u četiri ešalona.

-U tom momentu, 26.maja, na tom pravcu bilo je oko 450 naših ljudi, koji su primili prvi udar dok nisu pristigla pojačanja. Svaka jedinica dala je iz svojih sastava pešadijske čete koje su do večeri došle na Paštrik i svaka je dobila svoj kilometar na Paštriku, uz naređenje da odsudno brane prvu liniju, što su na kraju i uspešno učinili – objasnio je general Božidar Delić, komandant 549.motorizovane brigade.

-Planove Veslija Klarka i stratega NATO alijanse, pre svega onih američkih, da se 20.000 vojnika vojske Albanije, zatim terorista iz OVK i NATO trupa preko planinskih vrleti Paštrika prebaci iz Albanije u Metohiju, odnosno Prizrensko polje, ne bi li slomili odbranu Prištinskog korpusa, sprečilo je herojstvo koje nisu očekivali.
Branila se otadžbina do poslednje kapi krvi ili da citiramo deo narebe generala Delića jednom od potčinjenih na Paštriku, koji je bio u gotovo bezizlaznoj situaciji:

-Nema natrag, iza je Srbija!

Piše: Siniša Kostić


PODRUM SMRTI
Vojnik Igor Janjić Mihajlovic opisao je situaciju u podrumu kuće u Šeh mahali kada su poginuli potpukovnik Boško Lemić i osam vojnika i kako su se ostali spašavali:

U podrumu sam bio sa generalom Konjikovcem, vojnicima i jedinom ženom dobrovoljcem tu, Marinom Milošević.

Poređali smo se u punoj borbenoj opremi, kada je počelo sve da se ruši, grmi, ođednom mrak, vriska ranjenih, zapomaganja… U levom uglu je bilo samo nas četvoro : Stojan, ja , Zlatko i Marina. Uočili smo mali ovor dimenzija 50sa 40 cm, i uz međusobnu pomoć uspeli smo nekako izaći.


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

nacionalonline.rs